Даљине

У НАМИБИЈИ, ТОМ СУСРЕТУ ПУСТИЊЕ И ОКЕАНА
Сан и хоризонти
Њено име значи „огромно место”. Има тешку историју и географију, има руднике дијаманата, злата, уранијума, и независност је стекла тек 1990. Ту се 1904. десио и први геноцид у XX веку, образац за све касније. Пејзажи ове земље су готово надреални: Намибијска пустиња, Централна висораван, Калахари... Скоро половина од око 2,1 милион становника живи у плодним долинама река на северу. Црнци чине 87 одсто, белци 6 одсто, мелези 7. Овде ћете видети Долину смрти и Обалу костура, луку Сендвич и национални парк „Етоша”, колонију од 100.000 фока и највише пешчане дине на свету... Упркос свима који су хтели да је укроте и присвоје, Намибија је остала дивље лепа и самосвојна

Текст и фото: Ивана Ашковић

Нестварно лепи призори у којима таласи Атлантика ударају у спектакуларне дине Намибијске пустиње, древни традиционални народи који још пркосе галопу глобализације, узбудљив биљни и животињски свет, лепи и чисти градови и љубазно становништво... Све то и још много тога чини Намибију – где је срећом туризам још у повоју – једном од дестинација из снова за нас авантуристе који путујемо кроз далеке светове и другачије културе трагајући за нечим од чега још увек може да нам застане дах, стално жудећи да сачувамо љубав према лепотама ове планете и људи на њој.
А људи у овој земљи има невероватно мало... док готово свега другог има у изобиљу.
Намибија је друга на листи најређе насељених земаља на свету, одмах иза Монголије, са просеком од само троје људи по квадратном километру. И лако је схватити зашто: пустиња заузима највећи део земље, па у њој, ван кратке кишне сезоне, доминира суша.
Међутим, ово је један од најлепших аспеката путовања по Намибији: можете да возите сатима а да не видите ниједног човека, аутомобил или зграду. За нас који волимо широке, отворене просторе и неописиву уметност Мајке природе, ово је заиста узбудљива дестинација.

ДРЕВНИ НАРОДИ И МЛАДА ДРЖАВА

Смештена на југозападној обали Африке, Намибија се граничи се Анголом на северу, Замбијом на североистоку, Боцваном на истоку, Јужном Африком на југоистоку и југу и Атлантским океаном на западу. Независност је стекла 1990. године, након 106 година немачке и јужноафричке владавине. Главни град је Виндхук, званични језик енглески, мада је африканерски у широкој употреби.
Земља се протеже од плодних долина река Кунене и Окаванго на северу, где живи готово половина укупног становништва, до пустиње на обали Атлантика и на истоку, а од истока према западу смењују се три топографске области, свака са особитим, готово надреалним пејзажима: Намибијска пустиња, Централна висораван и Калахари.
Готово неискварена људском руком, током више од 55 милиона година, безвремена Намибијска пустиња, најстарија на планети, са само минималним падавинама годишње, изнедрила је више живота него било која друга. Од Обале костура где је ударају таласи Атлантика, кроз море величанствених пешчаних дина до измаглице удаљених планина, ова наизглед ненастањена пустиња крије тајне изворе воде и, за оне који знају где да траже, довољно влаге за живот. Чак и за обиље живота.
Централна висораван, најгушће насељена, са надморском висином од 975 до 1.980 метара, језгро је пољопривредног живота земље. У њој се налази и главни град Виндхук. На истоку, терен се постепено спушта, а савана прелази у пустињу Калахари.
Устав Намибије из 1990. године је први афрички устав у чијем се тексту помиње важност очувања животне средине.

ПРЕТКОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИЈА

На први поглед историја Намибије је релативно млада. То је делимично због чињенице да претколонијална историја никада није записана, иако постоји много археолошких доказа да су људи насељавали Намибију пре најмање 25.000 година.
Вероватно најстарији становници региона су Бушмани или Сан људи, што је видљиво из стенских слика и гравура на местима у Дамараленду као што су Твифелфонтеин и Брандберг. Данас у Намибији живи око 35.000 Бушмана, а само неки од њих настављају свој традиционални начин живота. Бушмани деле неке језичке карактеристике (као што су кликови) са народима Дамара и Нама који су се успоставили у овој области после њих.
Хереро и Химба су друге карактеристичне културе. Хереро се могу видети у раскошним хаљинама у викторијанском стилу. Већински народ Овамбо углавном живи у северним деловима земље и око њих, где речне долине омогућавају пољопривреду, али се припадници тог народа могу наћи у целој Намибији.
Назив земље потиче од пустиње Намиб, најстарије на свету. На језику народа Нама Намиб значи „огромно место”. Пре добијања независности 1990. године, ово подручје је прво било познато као Немачка Југозападна Африка, затим као Југозападна Африка, што је одражавало колонијалну окупацију Немаца и Јужноафриканаца.

ДОЛАЗАК ЕВРОПЉАНА И ГЕНОЦИД

Први Европљани у Намибији били су Португалци, 1485. године. Накратко су се зауставили на Обали костура и тамо подигли крст од кречњака, у својој истраживачкој мисији дуж западне обале Африке. Овај крст је данас познат као Кејп Крос, а његов историјски значај скоро да је замењен тиме што је то дом колоније од преко 100.000 фока. Следећи значајан посетилац био је Бартоломео Дијас који се зауставио у Валвис Беју на путу око Рта добре наде. Пустиња Намиб је била велика препрека и ниједан од ових португалских истраживача није отишао далеко у унутрашњост.
Тек 1884. године Намибија је постала немачка колонија, као Немачка Југозападна Африка. Позни период немачке колонијалне власти, од 1904. до 1907. године, кулминирао је догађајима познатим као први геноцид у двадесетом веку. Починили су га Немци над локалним становништвом.
У јануару 1904. године, народи Хереро и Нама побунили су се против немачке колонијалне власти. Они су 12. јануара убили више од 100 немачких досељеника у области Окаханџе. Поштеђени су жене, деца, мисионари и Европљани који нису били Немци. У августу је немачки генерал Лотар фон Трота победио Овахереро у бици код Ватерберга и протерао их у пустињу, где је већина њих умрла од дехидрације. У октобру се народ Нама такође побунио против Немаца, да би доживео сличну судбину. Између 24.000 и 100.000 припадника Херероса (око 80 одсто становништва) и 10.000 Нама (половина становништва) погинуло је у геноциду. Прва фаза геноцида била је распрострањена смрт од глади и дехидрације, јер су немачке снаге спречиле Хереросе да напусте пустињу Намиб. Једном поражени, хиљаде Херероса и Нама су били затворени у концентрационим логорима, где је већина умрла од болести, злостављања и исцрпљености.
Сећање на геноцид остаје урезано у етнички идентитет у независној Намибији и значајно за односе са Немачком. Године 1985, УН су класификовале ове догађаје као покушај истребљења народа Хереро и Нама у Југозападној Африци, и стога као један од најранијих покушаја геноцида у XX веку. Немачка влада је тек 2004. званично признала злочине и упутила извињење Намибији, а тек је у јулу 2015. званично назвала догађаје геноцидом. У мају 2021. Немачка је пристала да плати на име одштете 1,1 милијарду евра у периоду од 30 година, за финансирање пројеката у заједницама које су биле погођене геноцидом.

УН И ЈУЖНОАФРИЧКА РЕПУБЛИКА

Након победе над немачким снагама за време Првог светског рата територију Намибије је окупирала Јужноафричка Унија, а од 1920. је управљала територијом на основу мандата Лиге народа. По завршетку Другог светског рата, Јужноафричка Унија је одбила да врати мандат Уједињеним нацијама и наставила је да управља територијом без међународног признања. Иако су 1966. године УН опозвале мандат за управљање Југозападном Африком, а подручје је стављено под директну врховну власт УН, јужноафричка влада није признала одлуку и покушала је да припоји ту регију. Године 1966, Југозападна народна афричка организација почела је борбу за независност, а Јужноафричка Република је тек 1988. пристала да повуче своје снаге из Намибије, у складу са мировним планом Уједињених нација за цео регион. Намибија је званично прогласила независност 21. марта 1990, а лука Валвис Беј јој је враћена тек 1994.

ПРЕДЕЛИ, НАРОДИ, ПУСТИЊА, ХОРИЗОНТИ

На пропутовању кроз ову јединствену земљу, прешли смо готово две хиљаде километара, возећи се од главног града Виндхука. У Сосусвлеију смо се пењали на највишу дину на свету а са ње се спустили у окамењену шуму Дедвлеи – једну од највећих атракција Намибије. Ишли преко Валвис Беја и Свакопмунда на обали Атлантика, области Твифелфонтеин коју насељавају сликовити народи Химба и Дамара, уживали у животињском свету на сафарију у Националном парку „Етоша”. Хранили се призорима нестварне лепоте, нетакнутом природом и најзвезданијим небом које смо икада видели. Научили много о „њима” и „нама”. Сакупили успомене за цео живот.
Дедвлеи или Долина смрти. Пре неких 900 година сушна сезона је опустошила предео, а дине су одсекле Дедвлеи од реке. Постало је толико суво да дрвеће није могло чак ни да иструли: једноставно је остало да траје спарушено и поцрнело на сунцу, као споменик сопственом уништењу. Стабла која сада чине ову сабласну окамењену шуму, један од највише фотографисаних призора у Намибији, сада су стара преко хиљаду година. До ове долине можете стићи пешице од макадамског пута на коме вас остављају џипови, а можете је посетити и дужим и лепшим путем, тако што ћете се попети на највишу дину на свету – звану Велики тата, високу 325 метара – и са њеног врха се спустити низ пешчану литицу у котлину окамењене шуме. У оба случаја искуство је незаборавно.
Обала костура. Нестварно – прелепо, застрашујуће, сабласно и усамљено – место на судару пустиње и океана. Обала је смештена између највећих пешчаних дина на свету. Португалски поморци су овој обали дали назив Обала пакла, локално становништво је зове „Место које је Бог створио у бесу”, а шведски истраживач Чарлс Андерсон је 1859. рекао: „Било би боље умрети него бити прогнан у овакву земљу.” Данас је овај предео чувени национални парк, јединствено место на планети.
Лука Сендвич. Национални парк кроз који вас возе само искусни возачи и то џиповима са погоном на четири точка. Искуство је неописиво. У почетку се возимо по самој плажи, између пустиње и океана, што је могуће само у одређеним деловима године када је осека. Када дођемо до најлепших предела, џипови почињу да возе по динама, високим и по 100 метара. Узлећу и спуштају се по овом непрегледном мору песка, будећи у свакоме од нас оно заборављено дете које се први пут вози у забавном парку, а затим застану на неким од места са најлепшим погледом. Ту стојимо занемели и скамењени од лепоте, оне исконске и безвремене која нас поново подсећа на то да је Мајка природа сасвим извесно најбољи уметник на свету.
Химба. Овај народ је засигурно једна од главних атракција за западне туристе у Намибији. Њихове жене необично негују своју лепоту, у правим ритуалима, а састојке за очување меке и сјајне коже скупљају у природи. Како би се заштитиле од оштре пустињске климе и нагласиле своју женственост, Химбе користе отјизе, црвену пасту која настаје мешањем лоја и окер пигмента. Тиме премазују кожу и украшавају косу, коју на посебан начин увијају у дредове.
Због недостатка воде, а како би одржале хигијену и лепоту, Химбе се купају свакодневно – у диму. Ужарени угаљ ставе у малу посуду са зачинским биљем и чекају да густи дим изађе кроз зидове посуде. Отјизе их штити и од инсеката, а у пасту понекад додају мирисну смолу како би „шармантним мирисом природе” привукле мушкарце и створиле породицу. Пре свега, ова козметичка пракса симболизује богату црвену боју земље и крви – главну бит живота ове заједнице, која је уједно и идеал лепоте у њиховом друштву.
Децу чувају жене и старија деца, девојчице до пубертета које имају две плетенице на глави. Народ Химба је патријархалан и склон полигамији, па мушкарци имају по неколико жена, поготово ако имају доста стоке. Кажу нам да жене нису љубоморне. Весело нам приказују традиционалан плес, вешто се ценкају док продају живописни накит и друге занимљиве рукотворине и док чекају своје мушкарце да се врате са испаше.
Дамара. Народ који чини 8,5 одсто становништва Намибије. Говоре коекое језиком (попут народа Нама) и већина живи у северозападним регионима Намибије, мада их има и у осталим деловима земље. Генетске студије су откриле да су Дамаре блиско повезане са суседним народима Химба и Хереро, што је у складу са њиховим пореклом од оних који су говорили банту језиком и током историје прешли на други језик и културу.
Врховно божанство Дамара је Гамаб – онај који дарује воду – и живи на високом небу, чак и изнад неба звезда. Он обезбеђује годишњу обнову природе, кроз циклус годишњих доба, и снабдева дивљач и људе животворном водом. Једна од његових главних одговорности је да гарантује раст усева. Гамаб је такође бог смрти, који управља судбином човечанства. Стрелама гађа људе са свог места изнад неба и погођени се разболе и умиру. Након смрти, душе мртвих крећу до Гамабовог села на небу изнад звезда и окупљају се око њега на ритуалној ватри.
Дамаре су традиционално веровале у заједничко власништво над земљом, што значи да ниједан појединац нема привилегију да поседује земљу будући да је Бог дао земљу свима. Према њиховом веровању, уместо да једна особа поседује добру земљу за испашу док друга тражи егзистенцију, сви би требало да живе у хармонији.
Етоша. За нас који смо провели детињство гледајући серију Опстанак, једно од сањаних путовања сигурно је укључивало сафари негде у Африци. Премда је за аутора текста ово већ други афрички сафари (после Националног парка „Масаи Мара” у Кенији), ипак је Национални парк „Етоша”, један од највећих у Африци, једнако узбудљив. Потребно је стрпљење јер парк се простире на огромној територији, а животиње се појављују када и како њима одговара. Уз мало среће, видећете прелепо животињско царство Намибије. Ту су антилопа, орикс, импала, ту су лавови, слонови, жирафе, зебре, нојеви, црни и бели носорог, и још много величанствених представника животињског царства, од којих смо неке видели први пут. Кроз „Етошу” се можете возити и сопственим возилом, мада препоручујемо да изнајмите џип 4x4 са возачем који има истренирано око да угледа животињу у даљини и да вам све каже о њој што желите да знате. Баш као у серији.
Пеликан Поинт. Још једна атракција за љубитеље животиња. Са пешчане обале Валвис Беја прекривене белим и ружичастим фламингосима, возимо се бродом до овог острва које настањује колонија фока. На броду нам се придружује неколико пеликана и фока, навиклих на људе. Прилазе нам и пуштају да их мазимо, док гледамо делфине који јуре за бродом, китове који израњају у даљини, огромне медузе које су омиљена храна за фоке и ендемске врсте риба за које никада нисмо чули. На броду служе остриге, шампањац, шери и још неке локалне посластице које и ово искуство чине незаборавним.

ТУРИСТИ, СМЕШТАЈ, ПУТЕВИ

Смештај у Намибији је највећим делом у такозваним „камповима” (lodge, на енглеском). То су смештајни комплекси „усред ничега”, десетинама километара од било ког другог знака цивилизације. Овде немате куда да прошетате, ништа да посетите све до наредног јутра, када ћете комбијем опет кренути даље кроз непрегледне даљине земље. Али звездано небо и ноћни звуци опојни су и уче вас полако језику природе, језику Африке.
Има Намибија још тога да привуче туризам... Широки проходни путеви, доступна инфраструктура, сви туристички садржаји, занимљива места за излазак у градовима, рекреација као што су водени спортови, сандбординг по динама, скакање падобраном...
Размишљам да ли за крај овог текста да вас позовем да посетите ову прелепу земљу или не. Упркос свима који су хтели да је укроте и присвоје, Намибија је остала неукроћена и слободна, дивља у својој лепоти, усправна и самосвојна. И дивна је таква каква је, без много људи, скоро без туриста. Оставила бих је такву, велику, отворену, усамљену и дивљу.
Не бих ништа у њој мењала.
Осим владајуће партије, за коју кажу да је огрезла у корупцији и непотизму. Од бројних рудника дијаманата, злата и уранијума, који су главни извоз Намибије, ниједан није у рукама Намибијаца. Народ од тих природних богатстава, датих странцима за багателу, не добија готово ништа. Само су појединци профитирали од сумњивих трансакција приватизације. Све то слушам од нашег локалног водича док се возимо сатима кроз пустињу између две узбудљиве дестинације. Коначно нешто познато. Имамо дакле бар нешто заједничко, они и ми.
Ако дођете, дођите отворени, ненаметљиви и с поштовањем. Намибија ће вам узвратити свом својом многоструком лепотом, а све њене радости и туге можда ће вас научити да више цените ову измучену Планету коју делимо и која ће нам увек давати само онолико колико ми дајемо њој.

***

Демографски пејзаж
Поменути народ Овамбо чини око половине становништва Намибије и спада у Банту групу. Етничке групе Хереро и Химба, такође поменуте, говоре веома сличним језицима, док народи Дамара и Нама причају истим кликтавим којкој језиком. У Намибији живе и веће групе којсанских народа (попут Нама и Бушмана), који су потомци првобитних становника јужне Африке. Ту су и бројни потомци избеглица из Анголе. Постоје две мање групе мулатског становништва, такозваних Бастарда, који заједно чине око 6,6 одсто становништва. Постоји и мања кинеска заједница у Намибији.
У Намибији има више од 11 домородачких језика, а многи становници говоре два или три језика.

***

Бели
Белци чине око 6,4 одсто становништва Намибије. Највећи број њих је португалског, холандског, немачког, британског и француског порекла. Већина белаца у Намибији и готово сви мешанци и мулати говоре африканерски језик. Култура, религија и порекло су им слични као белцима и мелезима у Јужноафричкој Републици. Мањи део белаца (око 30.000) воде порекло директно од немачких колониста и задржали су своје немачке културно-образовне институције. Готово сви португалски насељеници дошли су у Намибију из Анголе, раније португалске колоније.

***

Успомена
Била је привилегија и част провести време са Химбама и Дамарама, припадницима аутохтоних народа Намибије, и слушати приче о њиховом животу, традицији, веровањима. Једино што бисмо променили на овом путовању је да уместо тих пар сати проведемо са овим инспиративним људима неколико дана, делимо њихова јутра и вечери, њихов радни дан и свакодневне ритуале, бележимо њихове успутне мисли и пуштамо њих да упијају наше. Али и за тих неколико сати остала нам је успомена на ове предивне народе коју ћемо сигурно дуго чувати и делити с другима.